Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Поводом 150 год. Вукове смрти
Вук Стефановић Караџић је судбоносна појава , не веома важна, него баш судбоносна појава на подручју културе код Срба. Да се није појавио у моменту стварања новога свијета у Европи човјек такве незамисливе енергије, непоколебљиве увјерености у исправност онога што ради и за шта се бори, данас Срби, могуће, не би ни били народ са својим посебностима, него би се можда и поцијепали на једне испод Дунава и друге изнад, захваљујући употреби два слична али различита језика, а то би значило и политичку подјелу, која, уосталом и данас постоји час јача час слабија.
Није тешко рећи у чему је највећа Вукова заслуга. Све што је радио, а то што је радио не може се ничим ни измјерити, служило је једном циљу – увести народни језик у литературу. У томе је имао моћне противнике: врх православне цркве и већ формирани интелектуални слој у Војводини. Врх православне цркве је у Вуковом раду видио опасност за свој примат, а интелектуални слој је био увријеђен препоруком да напусти непостојећи језик познат под називом славеносербски, састављен од руског, црквенословенског и српског, који је заиста звучао рогобатно, а да прихвати језик којим говори обичан народ. Интелектуалци, окупљени око Матице српске, су имали класни став у вези са језиком: они су господа, па да говоре и пишу свињарским језиком! Вјеројатно су мислили да онај шницл на њиховом тањиру долази са Олимпа, грчки богови га послали, а не онај паор што по цијели дан глиби по блату!
А на том језику је створена грандиозна народна књижевност, којој су се дивили тада највећи књижевни умови Европе: Вилхелм и Јакоб Грим, Јохан Волфганг Гете, Адам Мицкијевић, највећи пољски пјесник је на француској Сорбони држао катедру о српској народној поезији, Пушкин, свакако родоначелник руске поезије, је писао поезију на њезине теме, Фридрих Енгелс је учио српски из српске поезије и тд.
Ове, 2014, се навршава 200 год. од изласка прве српске граматике и прве збирке народне поезије и 150 год. од смрти Вука Стефановића Караџића, за кога је један јапански слависта рекао да би му подигли споменик у васиони, кад би био њихов. Вук је један од тако честих српских мученика у борби за духовну афирмацију српског народа, а живио је у тако тешким приликама, да је Гојко Николиш, академик, казао да му се напросто диже коса на глави, кад на то помисли. Па то нам је судбина до данас: ако хоћемо да изживимо свој гениј, морамо отићи од куће. Да Вук није отишао у Беч, не би никад ни постао Вук, да Тесла није отишао у Америку, не би никад постао Тесла. Онда јесу прилике за геније биле напросто немогуће, кад се народ још тукао са Турцима, али није то много друкчије ни данас: остало је уграђено у наш менталитет да онога, ко нам се чини бољи и паметнији, настојимо онемогућити на разне начине, па он мора отићи да користи туђем. А тај “туђи“ неће му помоћи зато што му је до њега стало, него зато што ће му овај донијети профит. Али профит је и напредак!
Зато је Вуков рад био јако тегобан, јер се уз страшне материјалне тешкоће и стално умирање дјеце, а имао их је дванаестеро, морао борити са заосталости и злобом Срба, за чију је добробит и радио, само што они неписмени и неуки испод Саве и Дунава то нијесу били способни да виде, па су му се ругали, па му чак и о глави радили, а они у Војводини га оптуживали за којешта, а митрополит Стратимировић је успијевао да код власти и у Аустрији и у Мађарској избори забрану штампања његових књига. Али први људи европске културе су га изузетно цијенили, а био се већ формирао и слој младих српских књижевника, који су својим стварањем потпомагали Вукова настојања да народни језик постане књижевни. Година 1847. се сматра побједничком, јер је изашла прва збирка пјесама Бранка Радичевића, за кога је Ђура Даничић рекао: “Још ни један Србин није певао ,као што пева овај Радичевић. Његов језик је чист као суза“. Његош је објавио “Горски вијенац“, Ђуро Даничић, први учени српски филолог, објавио “Рат за српски језизик и правопис“, а Вук објавио свој превод “Новог завјета“, да покаже, да је српски језик као и сваки други и да се на њему могу писати и најособитије књиге ка што је “Библија“, бар се тада мислило да је то најособитије, а то значи и најтеже, штиво. Тек је 1868. скинута забрана са “вуковице“. То не значи да је сад “Вуков“ језик био и обавезан, већ само да је слободно њиме писати ко хоће. Вук то није дочекао, јер је умро 1864.
Треба овдје посветити посебну пажњу књигама, које су биле директна борба за српски језик. То су граматика под насловом “ ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА IЕЗИКА по ГОВОРУ ПРОСТОГА НАРОДА написана Вуком Стефановићем СербиIанцем“ и два рјечника. Граматика је најважнија књига, заправо судбоносна у постојању сваког народа. Јер кад се један језик ухвати у корице, он остаје свједочанство за сва времена да је постојао народ који је говорио тим језиком, а кад се онда још и попишу ријчи, колико се то год може, јер увијек се нешто превиди, онда је то живи доказ да заиста постоји народ који говори тим језиком.
Вема чудан сплет околности је створио Вука.
Након пропасти Првог српског устанка 1813, Вук се обрео у Бечу и у “Новинама сербским“, које су покренуте 1813, објавио чланак о тој пропасти, оптужујући за то неслогу и грамзивост вође Устанка, што је великим дијелом и тачно, а објавио је и неколико народних пјесама.
На то је наишао Јернеј Копитар, Словенац, иначе цензор за славенске књиге, који је као стручњак већ у славенском научним круговима био познат и признат, и открио да се појавио, додуше сиров, али безсумње изворни таленат. И тако ће почети њихова сарадња, која је била неизмјериво корисна за српску културу.
Он је предложио Вуку да напише граматику српског језика. Али, то није , рецимо, била 1830. или нека друга година, кад је он већ далеко отишао у образовању, него 1814. кад још није ни знао шта је граматика, нити je тако нешто имао у рукама. Али је Копитар о Вуку, очито, знао више него што је Вук знао сам о себи. Вук је, међутим, знао ко би могао знати, па је одмах отишао у Нови Сад да нађе Луку Милованова, хуманистички веома образованог човјека, за кога је знао да је имао намјеру писати граматику. А онда шта је нашао? Нашао је да Лука у тај свој рукопис замотава кобасице! Зашто је Лука био одустао од тог посла? Зато што су аустријске власти 1813. биле забраниле употребу ћирилице изван цркве. Та одлука је изазвала бурне реакције међу српским народом, па су власти, по ко зна који пут, одлуку морале повући. Ето у чему је разлика међу људима! Лука је одмах одустао, а Вук никад није одустајао, јер је Вук био аутентични борац за народну добробит. Како је тад почео, није престао до смрти. У тој граматици он је заузео ставове, који вриједе до данас.
1. Преузео је азбуку САВЕ МРКАЉА, који је са 25 слова плус меки знак /6/ за четири мека гласа: т6 /ћ/, д6 /ђ/, л6 /љ/, н6 / њ/, забиљежио 29 гласова ( џ није узео у обзир, јер је, вјеројатно, закључио да су ријечи са џ турске – пенџер, џеп, џелеп, саџак и тд). Међутим, Вук га је увео.
2. Досјетио се да за Љ и Њ дода само репић од меког знака 6 на л односно н.
3. ћ је наводно направио сам, ђ је , кажу, добио од Лукијана Мушицког, џ је узео у обзир и нашао га у старој азбуци, само га је преокренуо.
4. Из латинице ће касније узети ј да би ублажио једнообразност елемената, којих у ћирилици има доста , нарочито у писању. ( ј се писао са два знака: са латиничким i са двема тачкама изнад и са ћириличким и са квачицом изнад, како се и данас пише у руском , бугарском, украјинском, бјелоруском).
5. Скренуо је посебну пажњу на глас х, а деценијама се кроз наше читанке провлачила тврдња да он за х уопште није знао све док 1836. није ишао у Црну Гору па га је чуо у Дубровнику, те га зато није ни уврстио у свој Рјечник из 1818. То је, дакако, бесмислица. У предговору ‘ПИСМЕНИЦИ“ он посвећује баш велику пажњу проблему гласа х , говорећи да је Србима, изгледа тешко изговарати глас х, па га или изостављају –(х)оћу, (Х)Ристос, ора(х), ма(х)овина, ду(х)овник, на(х)оди, или га замјењују са ј- тијо, са г – убиг (убих) по Црној Гори и Херцеговини и тд. Међутим, у “Рјечник“ из 1818. га заиста није унио, јер никога није чуо да га говори ни по Шумадији, ни по Војводини, а ни међу Србима у Бечу. Он је, међутим, био на почетку свог науковања и тешко се може наћи у свијету такав примјер брзог научног развоја као што је то било са Вуком, па ће он послије користити глас х а унијеће га и у друго издање “ СРПСКОГ РЈЕЧНИКА“ из 1852. који ће бити богатији за преко 25.000 ријечи од првог и имаће преко 52.000 ријечи.
Треба, међутим, казати да је Вук све ове новине у азбуку уносио постепено како је све више сазнавао. У “Писменици“, како је назвао граматику, јер друкчије није ни знао, још ће бити употребљаван језик градских образованих њуди нарочито у посвети “ Пречешнеиши господине, мени високопочитаеми!“ Међутим, кад се обраћа читаоцу, каже да зна да има људи међу Србима који би то боље од њега знали направити, али да такви не маре за свој језик, а да је он зато одлучио да се баци наглавачке у тај посао, па макар изашао на другу страну сав подеран и крвав, само нека се означи стаза којом ће други лакше усудити се поћи.
То се зове борац без остатка за народну корист!
Мора се на крају рећи да је Вука пратила изузетна срећа. Прво, да се није десио такав предан, данас бисмо рекли, ментор као што је био Јернеј Копитар, који је, очито, имао особине страственог учитеља, а много знао, не би од Вука било ништа, јер не зачиње се ништа по духу светом! Друго, у Европи су се крајем осамнаестог вијека дешавале велике духовне промјене. Након два вијека јаловости и неинвентивности класицизма, дошло је до праве експлозије емоција. Цијенило се све што је било природно, изворно, непосредно, а Вук је на европску културну трпезу тога могао изнијети у готово неограниченој количини: неколико књига народних лирких и епских пјесама, приповиједака, питалица и загонетки, приказа народних обичаја, а сам је написао неколико изванредних портрета људи које је познавао у Првом српском устанку и тако постао оснивач историјске прозе у српској књижевности, као и оснивсч књижевне критике, те етнолографије, чега он није био ни свјестан. Тога ће постати свјесне тек потоње генерације, којима је, додуше, требало дуго времена да то утврде.
17. јула 2014 – интервју на Радио “Дунаву“
Мара Бекић-Војновић