Вук Стефановић Караџић

Након пропасти Првог српског устанка 1813, Вук се обрео у Бечу и у “Новинама сербским“, које су покренуте 1813, објавио чланак о тој пропасти, оптужујући за то неслогу и грамзивост вође Устанка, што је великим дијелом и тачно, а објавио је и неколико народних пјесама.
На то је наишао Јернеј Копитар, Словенац, иначе цензор за славенске књиге, који је као стручњак већ у славенском научним круговима био познат и признат, и открио да се појавио, додуше сиров, али безсумње изворни таленат. И тако ће почети њихова сарадња, која је била неизмјериво корисна за српску културу.

Он је предложио Вуку да напише граматику српског језика. Али, то није , рецимо, била 1830. или нека друга година, кад је он већ далеко отишао у образовању, него 1814. кад још није ни знао шта је граматика, нити je тако нешто имао у рукама. Али је Копитар о Вуку, очито, знао више него што је Вук знао сам о себи. Вук је, међутим, знао ко би могао знати, па је одмах отишао у Нови Сад да нађе Луку Милованова, хуманистички веома образованог човјека, за кога је знао да је имао намјеру писати граматику. А онда шта је нашао? Нашао је да Лука у тај свој рукопис замотава кобасице! Зашто је Лука био одустао од тог посла? Зато што су аустријске власти 1813. биле забраниле употребу ћирилице изван цркве. Та одлука је изазвала бурне реакције међу српским народом, па су власти, по ко зна који пут, одлуку морале повући. Ето у чему је разлика међу људима! Лука је одмах одустао, а Вук никад није одустајао, јер је Вук био аутентични борац за народну добробит. Како је тад почео, није престао до смрти. У тој граматици он је заузео ставове, који вриједе до данас.

1. Преузео је азбуку САВЕ МРКАЉА, који је са 25 слова плус меки знак /6/ за четири мека гласа: т6 /ћ/, д6 /ђ/, л6 /љ/, н6 / њ/, забиљежио 29 гласова ( џ није узео у обзир, јер је, вјеројатно, закључио да су ријечи са џ турске – пенџер, џеп, џелеп, саџак и тд). Међутим, Вук га је увео.

2. Досјетио се да за Љ и Њ дода само репић од меког знака 6 на л односно н.

3. ћ је наводно направио сам, ђ је , кажу, добио од Лукијана Мушицког, џ је узео у обзир и нашао га у старој азбуци, само га је преокренуо.

4. Из латинице ће касније узети ј да би ублажио једнообразност елемената, којих у ћирилици има доста , нарочито у писању. ( ј се писао са два знака: са латиничким i са двема тачкама изнад и са ћириличким и са квачицом изнад, како се и данас пише у руском , бугарском, украјинском, бјелоруском).

5. Скренуо је посебну пажњу на глас х, а деценијама се кроз наше читанке провлачила тврдња да он за х уопште није знао све док 1836. није ишао у Црну Гору па га је чуо у Дубровнику, те га зато није ни уврстио у свој Рјечник из 1818. То је, дакако, бесмислица. У предговору ‘ПИСМЕНИЦИ“ он посвећује баш велику пажњу проблему гласа х , говорећи да је Србима, изгледа тешко изговарати глас х, па га или изостављају –(х)оћу, (Х)Ристос, ора(х), ма(х)овина, ду(х)овник, на(х)оди, или га замјењују са ј- тијо, са г – убиг (убих) по Црној Гори и Херцеговини и тд. Међутим, у “Рјечник“ из 1818. га заиста није унио, јер никога није чуо да га говори ни по Шумадији, ни по Војводини, а ни међу Србима у Бечу. Он је, међутим, био на почетку свог науковања и тешко се може наћи у свијету такав примјер брзог научног развоја као што је то било са Вуком, па ће он послије користити глас х а унијеће га и у друго издање “ СРПСКОГ РЈЕЧНИКА“ из 1852. који ће бити богатији за преко 25.000 ријечи од првог и имаће преко 52.000 ријечи.

Треба, међутим, казати да је Вук све ове новине у азбуку уносио постепено како је све више сазнавао. У “Писменици“, како је назвао граматику, јер друкчије није ни знао, још ће бити употребљаван језик градских образованих њуди нарочито у посвети “ Пречешнеиши господине, мени високопочитаеми!“ Међутим, кад се обраћа читаоцу, каже да зна да има људи међу Србима који би то боље од њега знали направити, али да такви не маре за свој језик, а да је он зато одлучио да се баци наглавачке у тај посао, па макар изашао на другу страну сав подеран и крвав, само нека се означи стаза којом ће други лакше усудити се поћи.

То се зове борац без остатка за народну корист!
Мора се на крају рећи да је Вука пратила изузетна срећа. Прво, да се није десио такав предан, данас бисмо рекли, ментор као што је био Јернеј Копитар, који је, очито, имао особине страственог учитеља, а много знао, не би од Вука било ништа, јер не зачиње се ништа по духу светом! Друго, у Европи су се крајем осамнаестог вијека дешавале велике духовне промјене. Након два вијека јаловости и неинвентивности класицизма, дошло је до праве експлозије емоција. Цијенило се све што је било природно, изворно, непосредно, а Вук је на европску културну трпезу тога могао изнијети у готово неограниченој количини: неколико књига народних лирких и епских пјесама, приповиједака, питалица и загонетки, приказа народних обичаја, а сам је написао неколико изванредних портрета људи које је познавао у Првом српском устанку и тако постао оснивач историјске прозе у српској књижевности, као и оснивсч књижевне критике, те етнолографије, чега он није био ни свјестан. Тога ће постати свјесне тек потоње генерације, којима је, додуше, требало дуго времена да то утврде.