Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
САВА МРКАЉ и ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ су у распону од свега осам година ударили темеље српском правопису и књижевном језику. И све, што су они тада урадили, живи и данас.
САВА МРКАЉ (1783-1833) је у свом дјелцу од свега 18 страница, САЛО ДЕБЕЛОГА ЈЕРА ЛИБО АЗБУКОПРОТРЕС ( 1810, Будим), поставио ДВА ПРАВИЛА: а/ ЈЕДАН ГЛАС ЈЕДНО СЛОВО, што српску ћирилицу чини најсавршенијим писмом на свијету и б/ ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ
Ове године се навршава 235 год. од рођења и185 год. од смрти Саве Мркаља.
ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864) је само четири године касније, 1814, издао прву српску граматику ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА IЕЗИКА ПО ГОВОРУ ПРОСТОГА НАРОДА написана ВУКОМ СТЕФАНОВИЋЕМ СЕРБИIАНЦЕМ, потпуно примјењујући Мркаљева правила, одајући му у предговору свако признање за правописну реформу. А били су веома млади! Имали су свега 27 година и ни један није био стручно лице! Сава је био математичар и филозоф, а Вук је био још сирови сељак, али са здравом памети, који се тек почео развијати под сјајним водством Јернеја Копитара, Словенца. Резултат тока развоја биће објављивање првог српског РЈЕЧНИКА 1818. са преко 26 000 ријечи. Тако се ове, 2018, навршава 200 ГОДИНА овоме РЈЕЧНИКУ.
Вук је хтио доказати, прије свега српској колико толико научној јавности, да је српски језик раван другим европским језицима и то тако што је дао да се свака ријеч преведе на њемачки и латински, што је урадио Јернеј Копитар. Замисао је заиста генијална. Али Вук је био такав карактер – борбен прије свега (што је јако недостајало Сави Мркаљу, па су га зато и сломили), и фанатички је вјеровао да је у праву
КАКО ЈЕ ВУК ПИСАО „РЈЕЧНИК“
Уз именицу обавезно иде и генитивни облик, а уз глагол обавезно иде и друго лице. Свакој ријечи поставља акценат, који ће у другом издању 1852. бити веома усавршен, што је и нормално, јер је Вук тада био већ зрео научник, а уза се имао младог и филолошки веома талентованог и ученог Ђуру Даничића, који је по Вуковом изговору постављао акценте.
Осим по превођењу на латински и њемачки, Рјечник се разликује од стандарног писања и по суштини. Ријеч настоји поткријепити примјером: или пословицом, или стихом, или питалицом, и тиме показује богатство духа српскога народа. Зачуђујуће је да је он, тако млад, већ толико познавао народно стваралаштво. Код неких ријечи он застане и даје прави социолошки приказ стања у српском друштву, опис обичаја, прича које је чуо, што често заузме и по два ступца. Нпр. код ријечи ШКОЛА, он говори о преткарађорђевском добу, у ком школе нијесу ни постојале, већ ко је хтио да му дијете научи читати и. можда и помало писати, слао га је у манастир код неког калуђера да учи. У карађорђевско вријеме су се веома брзо шириле, јер су долазили писмени Срби из Аустрије, па се ту нашао и најславнији међу Србима, Доситеј Обрадовић, чији је долазак био означен пуцањем из топова. По пропасти Првог српског устанка 1813, школство се гаси, али након успјешно изведеног Другог српског устанка 1815. под водством Милоша Обреновића, оно опет оживљава.
Код ријечи ШЕГРТ, он не каже да је то дечак који учи занат, него да је то у Србији и Босни роб и набраја шта он све ради, само заната не учи, тако да мајстор увијек има потпуно бесплатну радну снагу. „ Они носе воду, цијепају дрва, (код гдјекојих мајстора иду у шуму с коњем те и сијеку и доносе кући), ложе ватру, готове јело, перу судове, мијесе хљеб, перу кошуље, носају и забављају дјецу и запирају их кад се које испогани, перу собе и басамаке, чисте харове и кошаре, тимаре и поје коње, итд …
У овом РЈЕЧНИКУ нема одреднице за глас Х. Неки кажу да он није ни знао за њега, што је бесмислица, јер у Примїетби (Напомени) Писменици каже: „ Писме Х Сербльи верло тежко изговарају: или га са свим изоставе н. п. Христос, хоћу, орах, они говоре: Ристос, оћу, ора, или промїене у друго какво писме, особито у В и К: сухи-суви, (о)жених-(о)женик“ итд. Ми додајемо да се негдје замјењује и са Ј: тихо-тијо: „Тијо ноћи, моје злато спава…
Зашто га, међутим, није метнуо кад на крају каже …“ могло би нам (х) на много мїеста од велике потребе и од помоћи бити“? Није га метнуо, јер до тада није никога чуо да га говори, а није га говорио ни сам. Али тиме, што је о њему тако детаљно говорио, показао је неко природно, изворно познавање језика, а имао је тек 31 годину!
Српском народу је требало 600 година да се поново појави св. Сава, који ће му усмјерити живот у сасвим новом правцу, а то све зато што нам је историја била тако несклона, као што је и данас.