Петар Прерадовић

• Да те спустим у дубоко море,
• У мору се не би растопила,
• Морска вила драгоцијеност твоју,
• У бисер би предраги салила.

• Па би дошли људи благохлепни
• Из земље би тебе ископали,
• Из мора би тебе извадили
• И по свијету свуда распродали.

• А ти иди нек те уздисаји
• К небу дигну, тамо звијездом буди
• Тамо мени несретноме сјаји,
• Тамо неће досегнут те људи.

Прерадовић је читавог живота имао проблема са материњим језиком, јер је по свом школовању и служби стално говорио њемачки, по првој женидби талијански, по другој опет њемачки, па је право чудо да је ипак колико-толико набасао на свој материњи – српски у ком је протепао у свом селу Грабровници близу Бјеловара и говорио до дванаесте године, кад су га уписали у аустријску војну школу. Хрвати га јако својатају, упорно доказујући да се сматрао Хрватом, да је говорио хрватским (Којом то врстом у оно доба? ), да се покатоличио ( А то је страшно важно, зар не?), о чему никад није ни нађен никакав докуменат, него је напросто тако забиљежено кад су дијете уписивали. Иван Трнски, хрватски пјесник и Прерадовићев побратим, о томе каже: “Тако Прерадовић постаде и остаде католиком, и никад, бар мени, не спомену тога покатоличења. Једино то знадем да је много памтио из славенске литургије, и мени само једном доста тога из главе говорио“.

Када је 1971. Станко Кораћ, први истраживач српске књижевности у Хрватској, издао Споменицу СКД “Просвјете“ поводом 25 година рада, Прерадовића је уврстио као српског пјесника и то са косовском тематиком: Косово поље, Цар Душан… Уосталом, његове родољубиве пјесме су пуне звука гусала, староставних прича о српским јунацима, о Марку Краљевићу… Прерадовићу је дуго требало да прочисти своје национално биће, што је и разумљиво обзиром на његов начин живота и писања, па би га и Нијемци могли сматрати својим пјесником, јер је писао и на њемачком, а могли би га и Талијани сматрати својим, јер је у тој својој Аутобиографији, коју је написао у 38. години, а на коју се Хрвати јако позивају, записао: “И тако смо ми одбранили нашу Италију од Пијемонтеза“. Значи, он је Талијан, а ови Пијемонтези нијесу! Међутим, у годинама које су долазиле, он је дошао у додир са Вуком Стефановићем Караџћем и његовим кругом пуним “вучића“, чијим се стваралачким духом силно одушевљавао, а са Вуком се дописивао све до Вукове смрти 1864. У једном писму Вуку стоји ово: “Ако се можда чудите, што ЈА КАО СРБИН пишем латиничнијем словима, има тому више разлога, али можда ће доћи сретан дан, па ћу моћи писати и кириличким писменима“. Шта се овдје може одузимати или додавати!

Међутим, као права просвјећена јединка, Прерадовић је сматрао Србе и Хрвате народом једне крви и читавог живота се тако и понашао. Уствари, био је свеславен у складу са идејама времена и као и сви такви, сматрао да се Славени морају сложити и супроставити њемачком експанзионизму. Зато је Станко Ласић, професор на катедри за новију хрватску књижевност на Филозофском факултету у Загребу, када је писао о постојању српске књижевности у Хрватској и записао: “ Прерадовића нећу дирати, јер у његово вријеме није постојала свијест о асимилацији“.

На велику жалост, Прерадовић је био веома несретан у приватном животу и човјек се мора упитати, какве то све патње човјек мора поднијети, прије него што умре? Толико је био премијештан, да се једва успио и оженити. Први брак му је трајао шест година. Двоје дјеце му је умрло, наводно, од шарлаха, па се жена, кажу, пореметила од бола и убила. Оженио се након десет година, па и то није потрајало – у седмој години брака умиру обоје 1872.

Ко су били Прерадовићи?

Прерадовићи старином потичу из Старе Србије, како се не тако давно звало подручје данашње Македоније, и доселили се још прије Велике сеобе у околицу Сомбора. Мушки чланови су се пријавили у војну службу, а када су аустријске власти укинуле сомборску област, задруга се поцијепала: дио је одселио за Русију и неки су се чланови прославили у војној служби, дио је остао код куће, а дио се одселио у Горњу Хрватску, како се звало подручје око Вараждина. Из те гране је Петар Прерадовић. Његово потомство је наслиједило литерарну жицу, па међу њима има новинара и писаца. Текст данашње аустријске химне је написала његова унука.

Како је Прерадовић објављивао и у новосадским листовима, многи његови текстови су добили мелодије, па су пјевани као градске пјесме, а да нико ни не зна да су Прерадовићеви: “Мируј, мируј, срце моје“, “Кад те видим на прозору“…