Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
1. У октобру и новембру 2013. Друштво је имало два важна гостовања:
4. октобра гостовао нам је проф.Светозар Ливада својом најновијом књигом “СТРАДАЊА И НАДАЊА“ у којој је аналитички приказао незавидан положај остатка Срба у Хрватској.
Крајње је потресан непотпуни списак жртава на Кордуну од 1991. до 1995. узет из истраживања Документационо Информационог центра Веритаса, Удружења Срба Републике Српске Крајине, гдје је са невјератном минуциозности забиљежен сваки детаљ о жртви: цивил – војник, дан, мјесец, година, мјесто рођења и смрти, име оца, да ли је сахрањен или не, ако је сахрањен, гдје је сахрањен, ако није, гдје је нестао и тд. На листи је било 691 лице, а листа је остала отворена.
Професор је књигу посветио Милану Левару, Хрвату, који је у Хагу свједочио о злочину који су починили Хрвати над Србима у Госпићу, што су екстремни Хрвати оцијенили шкандалозним, па су га и убили. За његову смрт ником није суђено, тј. убица или убице очито нијесу ни тражене.
Посебан одјељак припада његовом дугогодишњем познанству и пријетељевању са седмеро знаменитих људи у Хрватској, хуманиста, што Хрвата што Срба, а по некима је Хрватска, тј, Југославија била препознатљива у свијету, а који су у савременој Хрватској не само скрајнути, него чак означени као непријатељи, па је једном од њих, Милану Кангрги, филозофу свјетског гласа, чак и суђено што је подржао чланак новинара “Ферал Трибуна“ Игора Ласића о уништавања српских књига у Хрватској. Велика вриједност књиге је у њезиној великој докуметарности, коју неће моћи оспорити никакви “историчари“ или “социолози“.
2. Други гост нам је био сасвим необичан: полусрбин полујапанац, г. Хироши Јамасаки Вукелић, по струци економиста а по души књижевни поштовалац, који је дошао у Београд у својој 22. год. на усавршавање и остао читав живот. Њега је позвало наше Друштво да говори наставницима српског језика о свом превођењу Његошевог “Горског вијенца“ и “ Луче микрокозма“, а поводом 200 година Његошевог рођења.
Г. Јамасаки Вукелић је стигао 22. новембра како би присуствовао промоцији треће књиге Друштва, збирке дјечије поезије Пред подне било Драгољуба Војновића и том приликом је одговорио на неколико питања из публике, јер је његово присуство изазвало занимање.
Сутрадан, 23. 11, г. Јамасаки је говорио на Активу наставника српског језика о проблемима с којима су се он и његов пријатељ Казуо Танака борили седам година преводећи Горски вијенац, а четири године преводећи Лучу микрокозма.
За свога нешто старијег друга Казуо Танаку, који је као стипендиста југословенске владе у Београду дипломирао југословенске књижевности, је рекао да је био опсједнут Његошем. Међутим, говорио је и о свом превођењу народних пјесама из збирки Вука Стефановића Караџића, са посебним освртом на моралну димензију љубавног троугла у епској пјесми Бановић Страхиња.
Како је бака г. Хирошија Вилма, рођена у Осијеку, гдје је живјела до удаје за официра Србина Миливоја Вукелића, то смо сутрадан, 24. 11, отишли у Осијек, гдје нас је дочекао код српске Саборне цркве “Успеније Пресвете Богородице“ (1743) др Милорад Мишковић, члан Управног одбора Друштва.
Цркву су срушиле 1942. усташе, али ју је 1967. обновио парох протојереј-ставрофор Лазар Мишковић, његов отац. Др Мишковић нам је говорио о историјату цркве, архитектонским особитостима, те о осликавању. Касније смо посјетили и сједиште Српског националног вијећа, са којег је по већ ко зна који пут скинут ћирилички натпис.
У 11 сати нас је примио градоначелник Осијека Ивица Вркић, а били су присутни и преводилац мемоарске књиге Хирошијеве баке Вилме Вукелић “Трагови прошлости“ са њемачког г. Владимир Обад, јер су осјечки Јевреји сматрали њемачки својим материњим језиком, будући да су својевремено дошли из Њемачке, те издавач књиге г. Иван Плачко.
О том пријему су обавијестиле и новине “Глас Славоније“ уз велику фотографију. Нешто касније скупу се придружио и секретар Жидовске опћине г. Драгутин Кохн, с којим смо послије отишли и у сједиште Опћине, гдје смо се задржали у угодном разговору, упознавајући се са неким религијским обичајима код Јевреја.
На крају смо добили свако по књигу “Жидови у Осијеку“ гдје је посебно богато обрађен рад Вилминог оца Јулијуса, који је невјеројатно много учинио за развој Осијека.
Касно посљеподне испратили смо г. Хирошија за Београд.