Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
ИЛИ СЕ ПРЕПУСТИ И ПРОПАНИ ИЛИ СТАНИ, УКОПАЈ СЕ И СУПРОСТАВИ
ДРУШТВО ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ У ХРВАТСКОЈ ОБИЉЕЖАВА 25 ГОДИНА РАДА. ТИМ ПОВОДОМ РАЗГОВАРАЛИ СМО СА ЊЕГОВОМ ПРЕДСЕДНИЦОМ ПРОФЕСОРИЦОМ МАРОМ БЕКИЋ-ВОЈНОВИЋ
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској нашава 25 година оснивања.
Ви сте га већ обиљежили у осјечкој „Просвјети“, а најавили сте се и за Вуковар 29. новембра у Српском културном центру.
Како сте дошли на идеју да оснујете таквоДруштво?
Идеја није била моја, него проф. др Душана Иванића са Филолошког факултета, иначе нашег Личанина, а произашло је, нажалост, из преране смрти др Станка Кораћа,
родоначелника изучавања српске књижевности у Хрватској, премда је он још не назива тако, него говори о књижевоим раду Срба у Хрватској. Међутим, професор на Филозофском факултету у Загребу Станко Ласић, Хрват, је тако зове, означавајући Кораћа као централну лићност тога круга.
Који су циљеви Друштва?
Као прво да формулише језик и писмо: српски народ у Хрватској говори српским језиком ијекавског и екавског изговора; матично писмо Срба у Хрватској је ћирилица.
Друштво је себи поставило задатак да ради на његовању српског језика и књижевности, те да се бави проучавањем културне баштине српског народа у Хрватској. Тако би се колоко-толико наставила нит Кораћевог рада.
Обзиром на те циљеве, како сте задовољни постигнутим?
Оваква Друштва оснивају свеучилишни професори на нивоу државе. А шта смо ми? Ми смо обични средњошколски професори. Али видите, кад се човјек нађе у ситуацији
„стани пани“, као што смо се ми нашли, онда има двије одлуке: или да се препусти и пропане, или да стане, укопа се и супростави, па шта кошта. Тада се деси да у себи
пронађе снагу, о којој није ништа знао. Све овиси о карактеру. Како смо првих десет година окупљали колеге на семинарима, на којима су нам предавања држали најеминентнији професори из Београда, Новог Сада, Загреба, а ја никог нијесам знала? Како смо касније чак и књиге почели да издајемо? Не бих знала рећи. А о тако нечем нијесмо могли ни сањати. Али, ето, десило се и још се дешава.
Кад сте их већ споменули, о чему говоре Ваше књиге? Колико сте их издали?
Издали смо четири књиге, с тим да смо штампали и друго издање књиге „Трепчо, љубави моја“ обогаћене фотографијама и и писмом читаоца. Прва „Рече ми реч“ је издата 2010. Она је за учење о српској културној баштини. Ту имамо податак о којем ни ми, стручна лица, никад нијесмо ни чули. Дознајемо да смо ми, Срби у Хрватској, добили свој први културни ћирилички споменик 1450. године. Наиме, Катарина Кантакузина Бранковић, удата за грофа Улриха Цељског II, је наручила код једног калуђера у Вараждину да јој напише Апостол. Оно, што је мени било најневјеројатније, јесте сазнање да је књига чак и сачувана и да се налази у патријаршијској библиотеци. Одмах сам отишла да је видим.
Друга књига, „Трепчо, љубави моја“, је изашла 2011. и друго издање 2018. и мемоарског је карактера. Захвата вријеме од 1941. до 1995. Трећа књига Драгољуба
Војновића „У подне било“ је издата 2013. и садржи изванредну поезију за дјецу, а илустрирале су је наше унучице. Четврта књига „Писмо ти пишем“ је изашла 2021. То су импресионистички писани текстови из српске научне и књижевне сфере. Почиње Савом Мркаљем, модерним реформатором српске ћирилице, а завршава „Словом о проф. др Светозару Ливади“, интернационално познатом социологу. Обојица су Кордунаши, као, уосталом, и Станко Кораћ. Књиге су нам се рашириле по цијелом свијету, а највише их је отишло у Канаду. Представљали смо их у Вуковару, Даљу, Осијеку, Карловцу и Загребу.
Осим својих књига представљали сте и књиге других аутора.
Ми смо се, углавном, бавили собом. Али ја сам својевремено представила књигу проф. др Анте Лешаје „Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 90-их“. Данас у хрватским библиотекама нећете наћи ни једног српског аутора или страну књигу преведену екавски, осим Срба у Хрватској, јер њих сматрају својима тј. Хрватима.
По Вашем мишљењу какав је положај српскога језика у Хрватској данас? Пријети ли нам асимилација?
Асимилација је почела послије Уједињења 1918, јер су до тада Срби имали своје учитељске школе у Пакрацу, Загребу, Петрињи, Карловцу. Мањи народ, који живи у склопу већег, поготово ако су слични, а нарочито ако тај већи на томе систематски ради, с временом се губи. Асимилација се први пут јавно споменула 1971, што је изазвало бурне реакције. Ја сам то провјерила код себе и установила да је то истина. Који народ нема својих школа, нема шансе. Урбани Срби у Хрватској данас говоре хрватску варијанту властитога језика. Нарочито је чиновништво томе подложно. Наша кровна просвјетна организација у Загребу све штампа латиницом, умјесто да ради на језичком препороду. Ми овдје имамо шансу, али бисмо морали имати макар неки Језички савјет, али немамо кадра за то.
Како се финансирате?
Никако. Док је на власти био СДП, добивали смо 4,5 хиљаде куна па смо могли пристојно и примити и испратити сваког предавача. Ишли смо у два наврата у посјете Матици српској, гдје смо били срдачно примани. Једанпут смо ишли на Зимски семинар на Филолошки факултет. Сад већ годинама од државе не добијамо ништа. За штампање књига увијек мољакамо Општине. И ту се понавља стара прича: они , који имају, не дају, они, који имају мало, понешто и даду. Да нам 2018. Јагодњак није дао 2000 куна, не бисмо ни могли штампати друго издање „Трепче“, а чула сам да они најслабије стоје. Све овиси, као и иначе, о културном нивоу предсједника.
Можете ли у таквој ситуацији било шта да планирате?
Како године пролазе и планови се тање, јер за све ове године нијесам успјела наћи насљедника. У сваком случају, одлазим на Радио Дунав. Ове године сам имала три разговора. Зачудим се кад сретнем некога па ми каже: „Е, слушао сам Вас на радију“. Нијесам мислила да то неко слуша.
С. Бубало