Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
СТАНКО КОРАЋ ( 1929 – 1994 )(Поводом 90-годишњице рођења).
Ријетко је који културни радник толико задужио српски народ у Хрватској као др Станко Кораћ. Он је први почео систематски истраживати српску књижевност у Хрватској, што је било шкандалозно 70-их година 20-ог вијека. Сваком припаднику мањег народа, који дјелује у склопу већег народа, нарочито ако су слични, положај је незавидан. Он ће се свакако опредјељивати, па ће се неко приклонити припадности већем народу, неко ће се располутити, разапети, као Владан Десница, а неко ће се опредијелити за дјеловање у кругу своје нације као што је то учинио Станко Кораћ. За њега др Станко Ласић каже: “ Он, не само да је врстан истраживач, него је и аниматор тога круга писаца“, тј. окупља писце и културне раднике који су се опредијелили за дјеловање у националном миљеу.
Кораћ је имао трауматичан живот као и комплетна ратна генерација, која је имала блиски сусрет са смрти (њему су усташе заклале оца и брата од 16 год. у глинској цркви, мати је убрзо умрла од тифуса ). Послијератна тешка неимаштина, стално осјећање повријеђености и неправде, која му је, уосталом, и чињена читавог живота, произвели су стање константног психичког притиска и осамљености. Уз то, природа га је увела у изучавање особитости литерарног свијета пуног тајни и неразумљивости људске природе, сукоба и узајамног сатирања, али и људске величине. Све је то проносио кроз тешке политичке турбуленције кроз које је поново пролазило хрватско друштво 70-их, чији је традиционални барјактар била Матица хрватска. Да би се постигла “равнотежа“, уз забрану рада Матици, требало је забранити и рад СКД „Просвјети“, која је тад имала само једног запосленог – Станка Кораћа. Учинили су то прије свега они сународници, који су сами себи наметнули обавезу да мотре на “своје“, да буду “на линији“, потпуно неспособни да схвате природу својих поступака, а ко зна, ако су доживјели 1991, да ли су, уопште, и тад схватили. Да ли су се макар покајали? Тешко!
„ Просвјети“ је забрањен рад 1972. а онда су је власти након осам година укинуле „због неактивности“. Али Станко Кораћ је и даље ишао на посао и упорно радио без икакве плате, а требало је издржавати и школовати два мушка дјетета од супругине биједне плате лектора руског језика на Филозофском факултету! Кораћ је много и квалитетно радио па је много иза себе и оставио. У почетку је показивао интерес за подручје хрватске књижевности, па му је и дисертација Хрватски роман у доба Модерне ( 1960) са тог подручја. Слиједе: Двадесет година хрватског романа 1895 – 1914 ( 1963 ), Хрватски роман између два рата 1914 – 1941 – три издања: 1972, 1974,1975, Револтирани човјек – Мирослав Крлежа: На рубу памети (1968). Занимала су га дјела изузетне социолошке и психолошке сложености као што су: „Нечиста крв“ Боре Станковића, „Зимско љетовање“ и „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Деснице, Андрићеви и Крлежини романи, далматински писци Срби уз Десницу Симо Матавуљ и Иво Ћипико, или роман о човјековом јаду „Црвени петао лети према небу“ Миодрага Булатовића, о човјекововим заблудама,, амбицији и страховима у „Дервишу и смрти“ Меше Селимовића и многи други.
Ипак, за Србе у Хрватској најважнији је његов рад на истраживању књижевног рада Срба у Хрватској, изучавајући узгред и периодику која прати књижевно стваралаштво, посвећујући притом посебну пажњу најдуговјечнијем српском листу „Србобрану“, који је излазио у Загребу 30 година, од 1884. до 1914.
1971. је веома лијепо уредио Споменицу Српског културног друштва „Просвјета“ поводом 25-годишњице рада под историјски веома тачним називом „ВЈЕТРОМ ВИЈАНИ“. У кратком предговору даје приказ мучне историје српског народа након губитка државе 1459. и пада под турску власт. Од тада до данас сељења, прогони и тањење народа није престало, да би посебно нагласио планске и масовне покоље у Другом свјетском рату у вријеме Павелићеве државе. Предговор завршава: „Предајући ову књигу читаоцу, Српско културно друштво „Просвјета“ извршава само једну од низа обавеза према српском народу у Хрватској“. У књигу је унио и Петра Прерадовића и то пјесмама којима Прерадовић показује свој српски идентитет: „Косово поље“, Цар Душан, Дјед и унук…“.
1987. излази, као резултат детаљног истраживања,“ПРЕГЛЕД КЊИЖЕВНОГ РАДА СРБА У ХРВАТСКОЈ“, у којој захвата и живе Србе књижевнике са годинама рођења до 1956. Исте године издају му „Дјечје новине“ из Горњег Милановца обиман рад о Иви Ћипику „ПРИРОДНО СТАЊЕ СВИЈЕСТИ У ЋИПИКОВОМ ДЈЕЛУ“, у којој означава Ћипика уз Симу Матавуља као најбољег представника реализма међу српским писцима у Далмацији.Узимајући грађу из непосредних друштвених збивања у којима пате мали, скрајнути и незаштићени, Ћипико је показао и интерес за психолошко , те је тако отварао врата и модернизму. ( Случај Иве Ћипика је веома интересантан.
По оцу припада веома старој римској војничкој породици, чији је дјед као млади поручник био са службом у Далмацији, гдје се оженио мјештанком. Ту му се родио и отац, који је такођер био војно лице, а мајка је била опет мјештанка, па се сматрало да ће и он бити војник или свештеник. Али његов професор илирског језика Јаков Грубчић је убрзо у њему препознао изузетни лирски сензибилитет, па му је потајно почео давати српску епску поезију и остале српске писце. Јаков Грубчић је био католички свештеник али Србин, a ти су Срби католици по Далмацији јако држали до свога српства, и нијесу спадали у оне Србе који су се католичили за врећу брашна и килу масти, већ су били друштвени крем, али су околности у стара времена биле друкчије. Дијете се тако снажно везало за моралне вриједности те књижевности да се духовно претворило у Србина и као одрастао човјек је отишао у Србију. Тамо је убрзо постао ратни извјештач из Балканских ратова, добио држављанство, прешао Албанију и као ратни извјештач пратио Солунски фронт).
Дуго је Станко Кораћ био скрајнут као критичар – аналитичар. Зашто је то тако? Срби на подручју данашње Хрватске, иако су имали неколико јаких културних пунктова ( Загреб, Задар, Дубровник, Вуковар…) нијесу успјели, или, напросто, нијесу сматрали да им треба, будући да су стално били уз Хрвате у њиховој праведној борби против толиких господара, да створе централну културну институцију, која би усмјеравала народни живот, као што су то урадили Срби у Угарскоj, створивши Матицу српску у Новом Саду. Јесте да је то била једна држава, Аустрија па Аустро – Угарска, али су Срби на западу били далеко од Срба на истоку и географски далеко више разуђени. Други разлог је што Срби са истока, који су имали своју државу, нијесу нарочито марили за Србе на западу, него им је било важније да буду у добрим односима са онима који су гушили сваку српску помисао да имају нешто своје, нпр. библиотеке или музеје. Такве тежње су одмах квалификоване као национализам. Тако на изванредно квалитетне аналитичке литерарне радове Станка Кораћа у Хрватској није имао ко обраћати пажњу, а у Србији нико није хтио, да се не би “замјерили“. Али су зато његове књиге са подручја књижевног рада Срба у Хрватској, из којих је било видљиво да Срби у Хрватској имају своју књижевност,а прије свега „Књижевна хрестоматија“ 1979,), буквално дочекана на нож. Његова „ЊИЖЕВНА ХРЕСТОМАТИЈА“ ( која носи наднаслов: Из културне баштине српскога народа у Хрватској), показује, како каже у Предговору, намјеру да представи Србе писце из Хрватске у једној књизи. „ Овом књигом желимо да покажемо како су се у крилу српскога народа у Хрватској родили и васпитали писци различитог талента, успјеха и значаја, да међу њима стоје и два велика писца – Симо Матавуљ и Владан Десница“.
Та књига је толико била “опасна“ по политичку ситуацију у Хрватској, да је читав тираж из складишта на тајанствени начин нестао, тако да књига никад није ни ушла у књижаре. Зачуђујуће је да је књига била плаћена, а да се никад није дознало ко је то учинио. Био је то позамашни новац, јер је књига била скупа и ишла је на претплату, повеликог формата (24×18), од 640 страница, штампана на фином папиру, а колики је био тираж, не зна се, јер нема на њој тога податка, значи, издавач је нешто намјерно крио. (Шта овај случај показује?). Данас је имају само претплатници којима ствари нијесу пропале у рату 1991 – 1995. А требало је преживјети ту увреду! Кораћ је, међутим, као и сваки посвећеник, и даље радио и тешко би нам било и пописати шта је све написао, јер је уз писање читавије књига, сарађивао у готово свим књижевним часописима – Умјетност ријечи, Република, Летопис Матице српске, Израз, Нови љетопис, Књижевност, Савременик…
Деведесетих година, када долази до политичких превирања у читавој земљи, СКД „Просвјета“обнавља рад. Тада Хрватска има значајан корпус високих интелектуалаца Срба: научника, умјетника, академика… Кораћ ће одмах покренути научно – умјетнички часопис „Нови љетопис“,који је био покренут 1972, али је изишло само пет бројева, јер је Друштву био забрањен рад. У поновопокренутом „Љетопису“ из 1990. посебну пажњу је посветио Захарији Орфелину, такођер скрајнутом српском генију из 18-ог вијека и његовој пјесми „Плач Сербии“, показујући како српски плач траје од Косова до његових дана, а тако ће бити и до данас, као да је тај плач српска судбина.
1991. Кораћ пише веома интересантну књигу „МОДЕЛИ ПРИПОВИЈЕДАЊА“ гдје у Предговору посматра начин изношења књижевне грађе од старих времена до савремености, да би прешао на националну књижевност почевши од Доситеја Обрадовића. 1991, пред поновним налетом хрватског национализма, Станко Кораћ, већ тешко болестан, одлази задњим авионом Загреб – Београд за Србију. Али истраживачка страст га није напуштала до задњега. Сад је имао прилику да доврши истраживање најдуговјечнијег српског листа „Србобрана“, јер је задње бројеве посједовала само Патријршија. Био је већ толико болестан да су га буквално уносили у Патријаршију, али је рад довршио!