Сава Мркаљ

Сава Мркаљ – Модерни реформатор српске ћирилице (235 год. од рођења и 185 год. од смрти)

САВА МРКАЉ се родио 1783. у Ласињском Сјеничаку, сеоцету крај Карловца на Кордуну. Пишући о њему двјесто година касније, Гојко Николиш, војни хирург и значајна личност наше револуције, рођен у истом селу 1913, дао је својој књизи „САВА МРКАЉ“ поднаслов „Повијест о једном страдалнику“. Зашто је човјек, који је студирао филозофију и математику, који је по својој унутршњој вокацији био филозоф, који је говорио француски, њемачки, мађарски, руски, славеносербски, грчки, хебрејски и који је владао латинским, толико страдао у свом релативно кратком животу? Мркаља је задесила типична судбина свију револуционара – из темеља је уздрмао до тада устаљене погледе на на српски језик и азбуку. Шта је тај младић од двадесет и седам година видио у српском језику и писму? Видио је да дјеца ни након четири године читања из Часловца у школи не науче читати, јер су ти текстови потпуно наразумљиви. Ево како је то изгледало: „Страстију твојеју Христе страстјеј свободихом сја и воскресенијем твојим из истљенија избавихом сја, Господи слава тебје“. Видио је да тако нико не говори. Такођер је видио да у азбуци има којекаквих знакова који немају покрића у гласовима. Сјео је и забиљежио та своја запажања, те 1810. у Будиму објавио књижицу од 18 страница под саркастичним насловом „ САЛО ДЕБЕЛОГА ЈЕРА ЛИБО АЗБУКОПРОТРЕС“. У њој је поставио ДВА ПРАВИЛА, на којима и данас почивају нашa азбука и правопоис:

а/ ЈЕДАН ГЛАС ЈЕДАН ЗНАК, што српску ћирилицу чини најсавршенијим писмом на свијету и б/ ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ

Још и данас и учени и неучени мисле да су та света правила Вукова!

Мркаљ је пребројио гласове у свом језику и утврдио да их има 29 (Џ није узео у обзир вјеројатно због тога што је утврдио да њега садрже турске ријечи: пенџер, оџак, џак,џеп…, премда је највећи број тије ријечи арапски и перзијски, али су их Турци унијели у Европу), а знакова је набројио 41. Дакле, вишак је био огроман. (Интересантно је да их је Николиш набројио 46, а професор Голуб Добрашиновић чак 52). При томе се посебно оборио на тврди знак „јер“ ( ъ) као најнепотребнији зовући га поспрдно „дебелим“.

Прво своје начело „један глас једно слово“ Мркаљ није потпуно остварио и био је тога свјестан, али је оставио отворена врата ономе ко ће доћи послије њега, „који ће бити бољи од мене“ како је несебично записао, чиме се показао као научник од формата. И заиста дошло је убрзо. Само четири године касније (1814) други двадесетседмогодишњак, Вук Стефановић Караџић, објавиће прву српску граматику, заокружити Мркаљеву азбуку признајући му генијалност у свему и такођер грдно пострадати.

Мркаљ је знаковима покрио 25 гласова а остала 4 је направио тако да је словима л, н, т и д додао меки знак ь да би означио њихову мекоћу: ль, нь, ть, дь. Тиме је показао генијално осјећање за природу властитог, српског језика. Своју књижицу је завршио правим револуционарним подвигом: „Зато от данас све наше правописаније под ово долази начело: ПИШИ КАКО ШТО ГОВОРИШ“.

Књижица је изазвала праву буру. У малим српским научним круговима у Бечу, Пешти и Будиму, гдје се управо спремало постављање темеља модерној српској језичкој и књижевној култури, дочекана је са одушевљењем. Она је сва била у тону романтичарске европске школе, која је народни језик и народну књижевност прглашавала једином непатвореном, аутентичном, изворном културом духа свакога народа. Јернеј Копитар, Словенац, који је Вука тако сјајно уводио у тајне језичке и књижевне културе, одмах је писао Вуку: „ Ма ко је тај Мркаљ? Ја сам на ових 18 страница пронашао више језичке филозофије, него у некој дебелој граматици“. Када је Вук, четири године касније ( 1814) објавио своју „ Писменицу“, у предговору је записао: „ Iа сад овде имаїући за намїеренье успїех Серспскога Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилову, їербо за Сербски їезик лагша и чистиїа неможе бити од ове“.

Међутим, црквене власти су на Мркаља сручиле сву своју силу, која је била знатна и која га је гонила до смрти, тврдећи да их гура у руке католицизма. Од тада он је непрестано лутао и склањао се, чак се и замонашио само да се спаси, али није помогло – неуки калуђери су га изазивали: „ Кад имаш толико сала, што не намажеш обућу?, или „ Учен си ти, оче Јулијане, али нијеси паметан, јер да си паметан, не би дошао међу нас“. Та изазивања су често и сами игумани подстицали бојећи се да би учени Мркаљ могао утицати на братсво, па ће они изгубити власт.