Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској

Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.

Еугена Кватерника 1
Телефон: +385 32 422 750
Веб страница: www.drustvozasrpskijezik.com

Контакт форма

Toggle Upper
Налазите се овде:  ПочетнаПРИКАЗ КЊИГЕ АНТЕ ЛЕШАЈЕ “КЊИГОЦИД“ С ПОДНАСЛОВОМ УНИШТАВАЊЕ КЊИГА У ХРВАТСКОЈ 1990-их

ПРИКАЗ КЊИГЕ АНТЕ ЛЕШАЈЕ “КЊИГОЦИД“ С ПОДНАСЛОВОМ УНИШТАВАЊЕ КЊИГА У ХРВАТСКОЈ 1990-их

 

КЊИГОЦИД Анте Лешајаknjigocid

Није једноставно говорити о књизи “Књигоцид“ професора Анте Лешаје, јер она третира веома комплексан политички проблем деведсетих година у Хрватској. Тема књиге јесте чишћење градских и школских књижница од тзв. “неподобних“ књига, али се није могао избјећи приказ стања политичког духа у Хрватској, а оно је било апсолутно националистички хистерично, из чега је прозашао напад, не само на књиге, него и на спомен-обиљежја Народноослободилачкој борби, на радње у власништву Срба, минирање и пуцање по српским кућама и становима, колико је тога било само по Вуковару, избацивање с посла, из станова, пљачке, прогони и убиства, а у такву политику су се жестоко укључили медији и судство. Професор Лешаја се бави насиљем над књигама, али није могао да избјегне ова друга општа злодјела, за која ће записати судија Владимир Приморац, један од ријетких хрватских судија који није хтио да увриједи своју професионалну част, па да се упрегне у службу страначког интереса, због чега је био силом пензионисан, да ће остати вјечно свједочанство како је стварана хрватска држава.

А зашто се г. Лешаја бави баш књигама? Да ли бисмо могли рећи да се ради о случајности или не? Али одређени стицај околности постоји, а да није постојао, никад јавност не би дознала о варварству кроз које је човјечанство већ прошло у Другом свјетском рату кад су најприје гореле књиге, а онда и људи. Господин Лешаја је предавао политичку економију на Економском факултету у Загребу. 1990. је био пензионисан, дошао у своју родну Корчулу, као и већина пензионера што се врати у своје дјетињство, а како се читав живот занимао за библотекарство, како сам ја разумјела, општинске власти су га замолиле да организује градску библиотеку, за шта је постојао пројекат већ неку годину, али то нијесу могли урадити јер немају кадра. Професор се бацио на посао са великим ентузијазмом, осавременио библиотеку и успут оспособио пет библиотекара. И шта се онда деси? 1997. он има тешку операцију, долази на Корчулу да се мало опорави у тишини, и сазна да је нова власт (ХДЗ) силом натурила за директорицу књижнице сасвим некомпетентну особу која је са страсти и сласти тј. са мржњом, поизбацивала књиге које су писане на мрском језику, који је “загадио наш липи рвацки језик“, тј.на српском. Али нијесу избацивани само српски аутори.

Избацивани су и хрватски који су штампани у Србији, који су на било који начин имали партизанску или љевичарску прошлост, па су се нашли на сметлишту и такви као Назор и Крлежа под фирмом застарелости. Избацивано је све што је било везано за војску. Ја сам недавно сазнала да су се тије година у Карловцу на сметлишту нашле читаве гомиле изузетно вриједне војне литературе па их је један човјек непрестано односио. Избацивано је све што је везано за Југославију, а Југославија је живјела 70 год, и како онда неће бити готово све везано за Југославију, па је избачено 40 хиљада енциклопедија Југославенског лексикографског завода, кога је Крлежа основао у склопу Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу и био његов директор до краја свог живота. А то је грандиозна књига и не могу ни да замислим такав ужас. Ја се сада извињавам због ове дигресије али треба настојати коначно казати истину о том југословенству, јер је на крају сав терет, сасвим неоправдано, пао на Србију и уопште на Србе.

Оно што сам ја успјела сазнати о томе изгледа овако: Југославију су створили хрватски интелектуалци. Узмите ово: 1850. у Загребу се штампа Његошева драма“ Лажни цар Шћепан Мали“ и на насловној страници пише: У Аграму, то је мађарско име за Загреб, а испод тога “У Југославији“. 1866. Ј.Ј.Штросмајер, ђаковачки бискуп, покреће оснивање академије наука под називом Југославенска академија знаности и умјетности. И ко му то обликује? Ђуро Даничић, Србин, јер Хрвати очито нијесу имали одговарајућег кадра. Срби никад, ја мислим, томе апсолутно нијесу придавали никакве важности, али су их ови мрзитељи на то подсјтили као и на друге ствари. Нпр. 1915. у Нишу се одржава састанак Југословенског одбора о ратним циљевима. И шта мислите – српска страна има 2 делегата а хрватска 12, предводи их Фран Супило. Имамо таквих примјера колико хоћете.

Али да се вратимо свом основном послу. Оно, што је професора огорчило, јесте потпуна равнодушност културних институција – нико није реаговао на ове злочине према културној баштини: ни Министарство културе, ни Министарство просвјете, ни Друштво књижевника Хрватске, напротив, министар финансија јавно у Сабору изјављује да ће радо финансирати свако избацивање књига написаних на српском и сличним језицима. Господин Лешаја пита а који је то језик сличан српском? Према томе, уништавање књига је била државна политика нове (хадезеовске) власти. То је схватио кад је почео да пише на све стране надлежним институцијама о невиђеном варваризму који се десио на Корчули- неки су му библиотекари потихо саопштавали да се то капиларно шири по читавој земљи, молећи га да не спомиње њихова имена. Ни једна институција није реаговала.

Али има ко је реаговао – Милан Кангрга, један од водећих свјетских филозофа, што би се рекло свјетски а наш, јавиће се поводом чланка новинара-истраживача Игора Ласића објављеног у “Ферал трибуну“ о громорозном корчуланском случају спаљивања књига и назвати то усташлуком, који нам још увијек виси за вратом и кога се још нијесмо ријешили, а ево већ новог. И шта се дешава? Корчуланска ломачарка, како је назива Слободан Шнајдер, ја бих рекла један од ријетких истинољубивих хрватских интелектуалаца, је тужила филозофа и новине за изазивање “душевне боли“. Како је била пронађена овако тешка бољка, лијек су јој биле високе одштете на које је суд осуђивао “Ферал трибун“, јер је он једини хтио објављивати овакве чланке, ( понекад се укључивала и “Слободна Далмација, те ријечки Нови лист“) све док га нијесу угушили, па је престао излазити 2009. Узгред да споменем да су управо новинари “Ферала“ дали име овом масовном злочину над књигама “књигоцид“, алудирајући на масовно, планско уништавање људи у фашистичким земљама-геноцид, у чему је по бестијалности предњачила НДХ. Али, ево, изашла је књига г. Лешаје након десетгодишњег истраживања и њу неће моћи угушити.

Књига тешко оптужује људе поименице, од највиших државних чиновника, до оних најсировијих убица, и та бескомпромисност, отвореност и поткрепљеност чињеницама, је можда и највећа вриједност ове књиге, премда заиста је тешко рећи шта је највредније, јер чега год се прихвати, иде до дна. Када говори о рушењу Споменика побједи револуције народа Славоније у селу Каменска измађу Пакраца и Воћина, којег је изградио Војин Бакић, то је права драма. Он без устручавања наводи име и презиме, чин заповједника, који је довео стручњаке за минирање, али се витка љепотица (како је професор Лешаја зове), висока 30 метара није дала и тек је из деветог ( нашла сам и податак да је након једанаестог ) покушаја пала, а рушитељ је постао генерал, јер је заслужан за успоставу хрватске државе.

Фасцинантна је истраживачка страст и енергија гос. Лешаје, јер је требало толике књиге,толику штампу у распону од 20 година пронаћи, прочитати, изанализирати, трагати за силним људима за које је чуо да нешто знаду. Не могу ни замислити колики су били његови трошкови за телефон, за пошту, за обилазак мјеста неуралгичних догађаја, и то са тако страшним здрвственим проблемом. Он је истражио чак и школске програме из хрватског и повијести, истржио и написе по новинама и часописима о томе, а требало је сазнати ко је шта писао и гдје се то може наћи. А оно што је тамо нашао, има човјека да преплаши на смрт. Извучени су из нафталина сасвим безвредни писци чија је вриједност на нивоу фолклора, а ипак смо ми, хвала богу, већ одавно одмакли од тог нивоа, као што је Миле Будак, Павелићев доглавник, што је и био једини критериј, а добио је више мјеста у читанци него Назор, И.Г. Ковачић и Ј. Каштелан заједно, јер ови су били партизани и “комуњаре“, који су уништили њихову толико жељковану државу, и тиме се огрешили о хрватски народ, па их треба гурнути негдје у јарак, гдје их се може једва наћи као писце дијалекталне поезије.

Из мора података, које аутор даје, напросто се тешко одлучити шта да се наведе као репрезентативно, јер какве су критерије навели чланови комисије за програме, баца друштво уназад, мало је рећи деценије и деценије. Хрватску дјецу треба препарирати тако да немају ни појма да постоји нешто изван Хрватске, да у њиховој држави постоје само Хрвати, јер други би нас само ометали у нашем напредовању, да смо “МИ“ добри, мирољубиви, племенити, вриједни, културни итд, а“ОНИ“су насилни, примитивни, сурови, неписмени, мрзе све што је хрватско итд. Читаво друштво било је тако поларизовано: “МИ“ смо дика овога свијета а “ОНИ“ су смеће.

Узећу као примјер књижицу Мали ратни дневник неког Стјепана Томаша из Осијека, кога, тобож, води једна ученица, онако како га је приказала Хени Ерцег, хрв. новинарка: мала Цвијета (интресантно име за Осијек и то још у то вријеме) описује како она и њезина мама одушевљено на радију слушају усташке пјесме, како се она чуди да у Осијеку постоји још неки Србин, како јој пишу њезини пријатељи да у њиховим мјестима сваку ноћ лете у зрак радње Срба, који су побјегли и да је то јако забавно ( ми се сјећамо да су у Вуковару летјеле а да смо били ту). Ту има и оваквих разговора: Мали Хрват каже: “Мој је отац часник“ а мали Србин каже: “ А мој је ратни злочинац“. На крају аутор савјетује малим Хрватима да поздрав “За дом спремни“ прихвате као “Добар дан“ а Поглавника као оца. Комисија за програме је пронашла да ова књижица задовољава и естетске и идеолошке критерије.

А сад да вам кажем чега сам ја била свједок.

Наша је библиотека и у вријеме Крајине наставила своју традицију литерарних такмичења, па сам и ја једанпут била у жирију. Мислим да је то била1993. Радови су били изврсни, и тешко је било одлучити се за три најбоља. Било је ту и радова дјеце протјеране из Западне Славоније. И нигдје, али нигдје није било ни трунке неке мржње на оне који су их протјерали, опљачкали, не. Једна дјевојчица жали за својом старом јабуком, надајући се да ће се вратити кући до прољећа, и да ће она можда опет процвјетати, један дечак жали за својим потоком, који течео покрај њихове куће и на којем га је ујак учио да прави млинчић кад је био мали, а други тешко тужи за својим штенетом за кога се он бринуо, јер му је мајка била угинула. Или видите ово: имамо ми једну збирчицу дјечије поезије из 1994. Рат је још навелико трајао.

Ти су радови вјероватно настајали 1992. и 1993, а писала су је дјеца која су бјежала главом без обзира са родитељима, па су се након ослобођења вратила кућама. И да видите, ту нема ни једног труна мржње на оне који су их умало побили. Није ми пало ни на памет да би могло бити друкчије, гледала сам само на квалитет, али сада мислим да је можда могло и бити. То у правилу не буде никаква поезија, нити би ми то пустили. А гледајте сад ово : 1997. почнем добивати из Хрватске понешто часописа и међу њима неки дјечји подлистак, да ли из Осијека или Винковаца, не знам, али радови, били су слаби, да узгред споменем, су врвили од четника. Да знадете да ми се смучило. И сад сам добила идеју да то успоређујем. Е, па нека се успореди ко се одгаја у мржњи!

А што се тиче историје, она изгледа овако: “Млада Босна“ је била претфашистичка организација, а Гаврило Принцип је био терориста чији је хитац запалио први свјетски покољ. Народноослободилачка борба изгледа овако: Хрватски народ је 1941. створио своју државу, али су је српски побуњеници и међународне снаге уништили. И да више не говоримо о томе јер је збиља зграњавајуће и мучно.

knjigocid

Књига је особито конципирана. Подијељена је на поглавља према темама:

  • 1. УНИШТАВАЊЕ КЊИГА у народним и школским књижницама, домовимакултуре, разним институцијама, музјским поставкама непроцјењиве историјске вриједности, уништавање приватних библиотека, јер су чак и приватна лица сама избацивала књиге, бојећи се да им се непоћудне књиге нађу у кући, па да неко то види, а можда су и сами наједанпут постали љути на те “четнике“ подлијежући вулгарној пропаганди;
  • 2. УНИШТАВАЊЕ СПОМЕНИКА Народноослободилачкој борби: рушење и разбијање биста народних хероја ( али зато подизање споменика усташким злочинцима), рушење грандиозних споменика од којих су неки оцијењени као врхунска умјетничка дјела, нарочито ако их је подизао Војин Бакић, Србин. Неки су премазивани масним бојама, неки су преправљани, тако што су им скидана партизанска обиљежја па им метана усташка, с промјеном текста, скнављења и мокрења по споменицима и тако даље. Али ако се неке књиге и могу поново штампати, многи споменици се више не могу оживјети. Ко може оживјети оне љепоте, које је Војин Бакић подигао, а ради се и о човјеку коме су усташе у прошлом рату побиле цијелу породицу, па је дочекао да и сам умре уцвијељен од истог душманина.
  • 3. МЕДИЈИ у служби странке ХДЗ-а, гдје је професија потпуно изгубила свој професионални образ, јер је било новинара, који су отворено изјављивали да су спремни за домовину и лагати ако треба ( Дуња Ујевић). Шта то значи? То значи да су спремни и лажо свједочити, па и убијати, ако треба, а тада је тога требало много. Ја сам недавно сазнала да је један британски новинар признао, кад су га заробили босански Срби, да је за новац слао лажне вијести ББС, а таквих је било колико хоћеш.
  • 4. СУДСТВО се силно свјесно укључило у овај злочин, а само пар судија није хтјелода понизи себе ни лично ни професионално, па су били присиљени да се пензионишу, а њих су замијенили они за које се говорило да је довољно да знаду само кравату завезати, па ће добити судијски испит.

То сам једанпут чула од Владимира Гредеља, адвоката ХДЗ-а, само нијесам запамтила ко му је то рекао. Само није лако знати ни кравату свезати, и колико ја знадем, ту кравату мужевима најчешће вежу жене. Очито да је Гредељ био професионално увријеђен таквим штанцањем судија. Можда је судија Зоран Калеб баш тако произведен, па је зато и судио филозофу Милану Кaнгрги за нанесену “душевну бол“, што је спаљивање књига на Корчули назвао усташлуком. Виши суд је оптужбу сторнирао због неких процедуралних пропуста, а није је одбацио као неосновану. То је као кад те цар помилује. Ти јеси крив, али цар има моћ да ти удијели милост. Узмите овај случај: Хрват (Винко Будиша) за хладнокрвно убиство 19-годишњег Србина добије 4 год. и 11 мј. неправомоћно, а Србин (Светозар Каран) добије 13 год. јер је тукао заробљенике са образложењем да је прије 500 год. извршио геноцид над Хватима.

Овакво суђење је изазвало доста реакција због кретенизма, како је названо. Овакве пресуде су изазвале новинара Зорана Ферића да напише један духовито – саркастични чланак тако да сам се имала прилике и насмијати у овој мучној књизи. Он каже како се истински препао оваквог критерија суђења, јер може се десити да њега оптуже за разапињање Христа ако се гледа на поријекло његовог дједе Берстаина, или за убиство Стјепана Радића, ако се гледа на гене његове баке Ћирић. Може, каже, њега неки жупанијски судија на суду упитати: “Сјећате ли се ви, Ферићу, како је прадједа вашег шукун,шукун, шукун……..дједа украо оне кости из крапинске пећине“?. По оваквом критерију свако може бити осуђен за било који злочин од прије 20.000 година. Зато Вл. Приморац, судија, мислим да је он, написао да су створили државу франкештајна, јер на судству почива држава: какво је судство, таква је и држава. Треба читати Толстојево “Васкрсење,“ које је написано давно, давно, па да се види шта је ужас од државе и судства.

Међутим, сви ови садржаји толико су испреплетени, да се не могу строго одвајати, и на крају увијек се слијевају у основну тему – уништавање књига.
Књига је омеђена написима двојице наших значајних писаца: у уводу је г. Лешаја увео Бранка Ћопића, који једне ноћи, пун неке нејасне стрепње од нечег мрачног што се приближава, пише имагинарно писмо свом другу Зији Диздаревићу, приповједачу, кога су усташе убиле у Јасеновцу 1942, саопштавајући му да настоји написати сунчану књигу о башти сљезове боје, прије него га одведу црни коњаници на црним коњима са црним потковицама, који су својевремено одвели Фредерика Гарсију Лорку 1936, највећег шпанског пјесника, и који се, изгледа, опет множе по свијету . Он се жури да исприча своју бајку о добрим старцима и занесеним дјечацима, да их овјековjечи и да их са тије страница нико не може помјерити, па их макар и палио, као што је баш његових 19 наслова на Корчули завршило на сметлишту, а сметлишта се спаљују, зар не?

Књигу заокружује мрачним чланком Слободана Шнајдера, о мрачном духовном стању у ком се налази цјелокупно хрватско друштво. Он пише 2002. о спаљивању књига на Корчули и о суђењу његовом професору Милану Кангрги, што је критички писао о тој нечувеној работи назвавши је “усташлуком“. У Хрватској може да се ради свака неподопштина, али не смије се о том говорити. Ко буде говорио, настрадаће. Није Кангрга страдао због овог “усташлука“, јер то се отворено манифестовало и у реторици и у дјеловању ( ти емигрантски усташе сад су долазили да заузму високе положаје, јер давали су новац за оружје. Гојко Сушак је нпр. именован за министра одбране управо зато што је из усташке породице и који се јавно тиме хвалио и једино жалио што је био премален да би био усташа – М. Б. В.), него што се усудио јавно протествовати.

Навешћу само крај Шнајдеровог текста: “ Па Срба у Хрватској ионако више нема, зашто бисмо ми онда, кад њих ионако нема, чували њихова азијатска писмена? Па нисмо ми Арменци, Азијати, ми смо љубазан, уљудбени свијет, ми смо Аполон, ми смо Запад, ми смо папини, ми смо култура и цивилизација. Ми смо, браћо, латиница. Тко све то пак није, тај ће горјети. И док је особа попут корчуланске ломачарке, бит ће и Кроатије“. Као што се види, овај текст Слободана Шнајдера пун је тешког сарказма на рачун хрватске самодопадљивости.

Књига је представљена у Српском културном центру у Вуковару 29. 11. 2012.
Мара Бекић-Војновић