Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској

Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.

Еугена Кватерника 1
Телефон: +385 32 422 750
Веб страница: www.drustvozasrpskijezik.com

Контакт форма

Toggle Upper
Налазите се овде:  ПочетнаПетар Кочић

Петар Кочић

 

ПЕТАР КОЧИЋ ( 1877 – 1916)kocic

Поводом стогодишњице смрти

Свој кратки и мучни живот Петар Кочић је најтачније оцртао у својој задњој забиљешци: “ У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајмех, и умријех“. И заиста, кад је рођен (1877), ту је господарила турска империја, а Срби су још били кметови потурицама, кад је проходао (1878), у Босну је “ушла аустријска војска са таквом пуцњавом, какву још није чуло босанско уво. Уз пуцњаву је ишло и све остало: крв, лешеви, преки суд, вешање и стрељање, страх, неслућени ликови и нове уредбе и обичаји“ ( Иво Андрић: Прича о кмету Симану). Дошли су Аустро-Угари да, тобож, изврше аграрну реформу, а онда сва права бегова и ага су остала нетакнута, а Срби су добили још једног господара. Донијели су своје параграфе, од којих се не можеш одметнути у хајдуке, па да их дочекаш иза букве са кубуром! Ушли су у кућу, шталу, свињац и можеш их избацити само заједно с прасетом, кравом или сином, који ће оставити своје младе кости негдје далеко у неком јарку и још се треба осјећати почашћен што умире за цара, јер је и он царево власништво као и свако стабло, лист на грму, влат траве коју пасе царева овца. Унијеће они све “благодети“ западног свијета – коцкарнице, јавне куће, лутрију, али ће градити и пруге да “просвијете“ Босанце извлачећи њихово рудно богатство и драгоцјено дрво. Гледаће да пруге иду до црногорске границе, како би могли у случају рата, кога су планирали,брзо пребацити своју војску, а што се и десило 1915!

Улетиће Аустро-Угари својим бруталним капитализмом као ђуле по принципу“ јефтино купим, скупо ти продам“ у спори босански источњачки начин живота и привређивања и изазвати прави друштвени метеж: аге и бегови се неће снаћи, почеће сиромашити и продавати земљу, а са њима и кметове Србе. Ту ће се брзо снаћи и неки Срби. За такве је Кочић пронашао и до тада непостојећи израз – кметодери. Тако је овај бескомпромисни и аутентични борац за права народа на се навукао мржњу оног слоја новокомпонованог вишег српског друштва у настајању, који није знао ни за вјеру, ни за нацију, ни за родбину, ни за пријатеље, него само за пробитак, па се учинило да су и турска времена била подношљива према овима!

Али га је зато напросто обожавао обични, обесправљени народ, који је без остатка вјеровао у његову љубав, памет и правдољубивост, посјећивао га у затворима, доносио му понуде, читао његове новеле, колико је био писмен, препознавао у њима свој крвави живот (“Кроз мећаву“), али се и увјеравао да је јак, да само треба имати ту свијест и да не мора у овом животу стално побјеђивати богати ( “Јаблан“), а Давид Штрбац, лукава сиротиња, који се мора правити поремећен да може властима казати оно што их иде, а да не настрада, јер лудом се не може судити, и његов “јолпаз“, постаће њихово “Вјерују“.

Одгојиће се на његовој политичкој борби и литератури и “Млада Босна“, чији ће пуцањ у Аустро- Угарску запалити Европу, што је Двор једва дочекао, јер Фрању Фердинанда нико није тако и тако волио, а добили су изговор да коначно напану Србију, како би продрли на Блиски исток да се дочепају комада туђе земље, коју су већ држали Французи и Енглези. А како су прошли, познато је.
Због бављења политиком, није се могао довољно посветити писању, али је увео новину у српску књижевност – богато и пребогато, емотивно сликање природе. Колико је стварао портрете људи, толико је ликове урањао у пејсаж, јер са њим дијели овај свијет – заносно лијеп, пун треперавог свјетла, али и мрачан и тежак, засићен маглом и влагом.

“Кроз свјетлост“ – Кад се све зазелени, и кад оштра врела
свјетлост облије земљу, па земља замирише оним освјежавним, пријесним мирисом на зелено, њега обузме топло, нијемо дрхтање. И душа се скупи, да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада, никада вратити“.
“Гроб слатке душе“ – Упекло сунце – сажеже све! Дошло небо
модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дршће под узаврелим сунчаним зрацима.

“Кроз маглу“ – Планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула се сјеркаста влажна магла па се бјеласа и каткада на површини лагано залелуја. То је она тешка, јесенска магла која једнога јутра ненадано осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути, зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају“.

Ову способност богатог сликања пејсажа уграђеног у човјекове емоције, пуних прелива свјетла и сјене, одмах је примијетио умни Јован Скерлић успоређујући их са импресионистичким призорима на сликама француских импресиониста Клода Монеа и Камија Писароа.

На велику жалост, судбини као да никад није доста кажњавања праведних – Кочић се душевно разболио и од 1914. до 1916. провео у душевној болници у Београду. Ако може бити за икакву утјеху, онда се може рећи да је своје помућене дане провео међу својима на парчету слободне српске земље, јер те болнице Аустро- Угари нијесу дирали. Ипак, његова супруга је оставила свједочанство да је имао моменте просвјетљења и да је говорио да је Аустро – Угарској одзвонило. То се зове живи таленат за политичку и историјску нужност, јер је рат трајао још више од двије и по године!